Mnogi stručnjaci tvrde da bi svaki med po svom kvalitetu bio med, tj da je čist jer potiče od biljaka i cveća, a da mu se ne dodaju strane materije. Pčela, ako se i otruje sa zaštitnim sredstvom, ona ugiba, pa štetna / otrovna supstanca ne dospeva u košnicu i med.


Postoje i stručnjaci koji tvrde da ni jedan med danas nije čist. Odnosno, da ne može biti čist zbog zagađenja vazduha i kiselih kiša koje padaju svuda.


Činjenica je da insekticidi ne ubijaju svaku pčelu. Zaštitna sredstva postepeno gube svoju toksičnost i uslovljavaju različita subletalna oštećenja. Takve pčele, koje su oštećene fizički ili hemijski, vraćaju se u košnicu i sa sobom unose ostatke hemijskih sredstava. Ta hemijska sredstva su štetna i za čoveka.


U košnicu ulaze štetne supstance, odnosno u pčelinje proizvode, i to ne samo zbog savremenih agrotehničkih mera, nego kao i posledica zagađivanja u prometu sa teškim metalima (olovo, kadmijum), kao i industrijskih zagađenja. Lokaciju za pčelinjak i pašu treba odabrati tako da bude na mestu koje je dovoljno udaljeno od takvih zagađenja.


Moramo i primeniti i razmišljati o primeni onakvih načina rada uz čiju ćemo pomoć odbraniti pčele od bolesti i štetočina i to na takav način da zdravlje pčelinje zajednice ne bude ugroženo, te da se u pčelinjim proizvodima ne nađu nikakve štetne supstance. 
Med proizveden po ekološkim principima pčelarenja nije jednak komercijalnom medu. Eko-med je zaista čist i zdraviji, pa postoji opravdana potreba tržišta za takovim medom.